Dragan Jovović prvi Srbin koji je stigao na Antarktik skijama

Dragan Jovović vlasnik hotela MOUNT na Kopaoniku prvi je Srbin koji je stigao do Antarktika  skijama i na taj način osvojio Južni pol. On je sa još tri drugara iz Rusije krenuo na ekspediciju 01. januara 2012. godine a na planirani cilj su stigli 16. januara 2012. godine.
Kako je protekla ekspedicija imali smo prilike da pročitamo u tekstovima iz Draganovog dnevnika koji je vodio tokom osvajanja Antarktika.

Dragan Jovović “MOUNT” i Rusi – na Antarktik  skijama

Četvorica hrabrih alpinista, Srbin iz Kragujevca, Dragan Jovović i tri Rusa – Vladimir Pankratenko, Aleks Abramov i Dimitrij Koznikov krenuli su 01.01.2012. u pohod osvajanja Južnog pola(Antarktika) na skijama.

Dragan Jovović, vlasnik ekskluzivnog hotela „Mount“ na Kopaoniku, generalni direktor „Takovo osiguranja“ Kragujevac, član kluba „Extreme Summit Team“ iz Beograda i Planinarsko-alpinističkog kluba Kragujevac, 1. januara 2012.godine krenuo je u osvajanje Antarktika – skijama, u okviru ruske planinarske ekspedicije.

Dragan Jovović, koji iza sebe ima veliki broj osvojenih najviših planinskih vrhova sveta, pokušaće da ostvari istorijski podvig i postane prvi Srbin koji je osvojio Južni pol – Antarktik, skijama.

“Biću član ruske ekspedicije na Južni pol, u kojoj su, pored mene, tri Rusa. Ovakva ekspedicija je napor koji je psihički teško izdržati. Ono što karakteriše ovu ekspediciju su krajnje iscrpljujući uslovi za organizam i izloženost ekstremno niskim temperaturama. Prosečna temperatura u tom regionu kreće se oko -40 stepeni Celzijusovih, a može da padne i do -70 stepeni! Do sada su četvorica Srba pokušali da osvoje Južni pol. Međutim, vremenski uslovi su tamo nepredvidivi. U takvim uslovima bićemo prinuđeni sve sami da radimo: da vučemo svako svoje sanke sa stvarima koje su teške oko 50 kilograma, postavljamo šatore, topimo sneg za vodu, pripremamo obroke…, a za to vreme očekuju nas izuzetno jaki vetrovi, naspram kojih ćemo morati da skijamo po izlomljenoj ledenoj ploči antarktičkog leda“, otkriva Dragan Jovović očekivanja.

Tokom dana prelazi se od četiri do 20 kilometara, što zavisi od uslova, jer se konstantno ide po neravnom terenu, otežano i usporeno. Razređenost vazduha u tom regionu je velika, kao na 5.000 metara nadmorske visine, pa se stoga teško diše, a organizam se brže iscrpljuje. Kao posledice se javljaju glavobolja i nesanica.

„Bez obzira na teške uslove, smatram da sam fizički spreman za jednu takvu ekspediciju. Dnevno istrčim 30 kilometara i za mene su to dovoljne pripreme za ovakav poduhvat. Zato sam pre polaska na ekspediciju potpisao dokument u kome potvrđujem da preuzimam ličnu odgovornost za svoj put“, iznosi Jovović detalje.

Dragan Jovović učestvovao je do sada u mnogim alpinističkim ekspedicijama i osvojio vrhove kao što su: Jongsong (7.462 m), Chukung Ri (5.565 m), Akonkagva (6.962 m) i Elbrus (5.642 m). Godine 2006. Jovović je postao srpski rekorder u turno spustu. On se na skijama spustio sa visine od 5.642 m, na Elbrusu.

Jovović je rođen 1958. godine u Gornjem Milanovcu. Veći deo života proveo je u Kragujevcu, gde je završio Mašinski fakultet. Poslednjih 20 godina nalazi se na poziciji generalnog direktora „Takovo osiguranja“ Kragujevac.

Putem dnevnika koji je Jovović vodio tokom ekspedicije i postavljao tekstove na internet pratili smo ekspediciju i na neki način doživljavali pohod ali i bodrili porukama Dragana da stigne do cilja.

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – krenuo u osvajanje Antarktika skijama

Kragujevački biznismen i alpinista krenuo je u ekspediciju 1. januara, i to upravo na stogodišnjicu osvajanja Južnog pola od strane Roalda Amundsena, što se poklapa i sa 110 godina planinarstva u Srbiji. Ekipa u kojoj je Jovović okupila se u čileanskom gradu Punta Arenas radi priprema i pakovanja. Odatle, četvrtog dana, alpinisti lete avionom do Patriot Hillsa, a odatle do najvišeg planinskog masiva Vinson na Antarktiku, odakle kreću u pohod na Južni pol. Ukoliko sve bude teklo po planu, ekspedicija će trajati najmanje 20 dana. Ali, uvek treba imati u vidu izuzetno teške i promenljive vremenske uslove, koji ovaj poduhvat mogu da oduže.

Kako izgleda sletanje na Antarktik i kakvi su tamo uslovi pročitajte iz prve ruke – Dragan redovno izveštava:

“Sleteli smo pre nekih sat i po vremena na Antarktik.

Sada se nalazimo u mestu koje se zove Patriot Hills, gde se inače nalazi i aerodrom, a gde smo mi sleteli. Ovaj aerodrom je veliki tako da smo mi doleteli velikim Tupoljev Iljušin 76. transportnim avionom.

Dok smo putovali avionom razmišljao sam kakvo li će biti sletanje, jer ovde ne postoji elektronsko navođenje sletanja, već pilot sleće na osnovu ličnog iskustva. Na zaleđenu pistu obično avion ne sleće udobno. Jer belilo, slepilo zavlada i kod pilota, da on ne može tačno da oseti koliko je metara od zemlje. Tako se desilo i ovog puta. Avion je malo više tresnuo, ali niko na tako nešto ne obraća pažnju, niti je koga briga, jer je to uobičajena stvar. Ima ovde još nekoliko aviona, to su mali avioni na skijama, koji, kako mi se čini primaju 8-12 putnika. Dva takva aviona i još jedan malo veći za 20-ak putnika. Kada kažem 20-ak putnika, uobičajeno bi bilo mnogo više, jer ovde na jednog putnika dolazi od 40-50 kg opreme, ukoliko je svako ima.
Ovde je večiti dan. Sunce samo ide u krug, malo se spusti u jednom trentku, ali odmah posle toga izađe. Temperatura je niža nego što se očekivalo. Mi smo očekivali da će temperatura na početku Antarktika biti od -5 do -10, međutim, temperatura je -22. Ali jako je vedro, vazduh je dosta suv, mala je vlažnost vazduha, tako da se ovih -22 lako podnose, čak i nemam rukavice.

Ova bela pustinja deluje izuzetno. Mesto se nalaz u jednoj velikoj kotlini od možda 20-30 km. u okolini se vide planine, brda. Tu se vide i stene, nije sve prekriveno snegom, kao što sam ja mislio, da je to apsolutna nepregledna belina i ništa više.
Patriot Hiles je u stvari logor, koji ima, čini mi se, 20-30 malih šatora, gde svi spavaju po dvoje – troje u šatoru. Poseban je šator za nas gde piše 7 Summits Russia. Ovde ćemo ostati još 2 dana, a onda sa jednim od ova dva aviona krećemo i letimo 7-8 sati do te distance odakle ćemo da krenemo i da idemo da vučemo sanke i da pokušamo da dođemo do naše krajnje tačke Južnog pola.

Abramov koji je organizator cele ove ekspedicije je ostao u Čileu, ispratio nas od aerodroma, a ovde nas je sačekao Dmitri Ermakov. To je jedan mlađi momak, sa 30 i nešto godina starosti koji ima dosta penjačkog i alpinističkog iskustva. I ovo mu je već 4-5 sezona da vodi u ovo vreme ekspedici na Antarktiku, gde organizuje ekspedicije na najveći vrh ovog kontinenta 4892m, a vodi i ekspedicije do samog Južnog pola.

Pored ovih malih šatora u kojima se nalazimo, postoji 6 velikih šatora. Dva šatora su oni kojima ćemo jesti ova dva dana, a opremljeni su i društvenim igrama kako bi vreme brže prolazilo. Tu se nalaze i peći koje greju. Svi ostali šatori se greju uz pomoć Sunca i u njima je temperatura do 20 stepeni viša nego što je spoljna temperatura.

Ovde iznajmljujemo gabaritnu opremu, sanke, skije, štapove… Imaćemo i jednu kraću obuku, kako da što brže idemo i da se što manje zamaramo, da bi čuvali energiju jer je sve ovo dosta naporno i biće iscrpljujuće što i sami znamo.

Kad smo danas sleteli, ekspedicija koja je bila ispred nas je otišla avionom kojim smo mi došli. Ne znamo tačno sa kojim su procentom uspeli, nismo ni pitali, nema potrebe za tim. Okrenuti smo svojim problemima koji nas čekaju, i onome zbog čega smo ovde.

Zabeležio sam više fotografija, ali sada te fotografije zbog tehničkih uslova ne mogu da pošaljem.

Za danas toliko. Svakog dana ubuduće ću se javljati. Osim kada možda bude preopterećen, pa ne budem imao vremena da izdvojim za to. Što će možda biti tek za nekih 5-6 dana, kada krene to ekstremno napredovanje.

Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – još 72 km do Južnog pola

“Danas nam je treći dan kako smo krenuli. Juče smo prešli 15,5km za nekih 8 sati, to je negde oko 2km na sat. Izgleda kao mala distanca koja se pređe u toku jednog sata. Međutim tih 2km s obzirom na sve uslove, temperaturu i vrlo neravan teren je sasvim solidna distanca.

Inače teren je sav valovit, nema nekih velikih brda ali i to malo uspona traži dosta energije jer vučemo po oko 50kg opreme.

Najveći problem nam je znojenje. Moramo dosta piti napitaka, iz razloga što je vazuh dosta suv i svakim izdisajem iz nas isparava, tako da dosta dehidriramo. A dehidratacija je veliki problem. Uglavnom ujutru pripremimo dosta čaja, kako bi nadoknadili dosta tečnosti. Ukoliko preteramo sa dosta tečnosti dolazi do prevelikog znojenja, a u ovom trenutku na ovoj temperaturi je to vrlo rizično jer može lako doći do upale pluća.

Ostalo je još 91km, koliko nam GPS pokazuje i to će ukupno trajati još oko 6 dana. Prelazićemo oko 15km dnevno da se ne bi previše naprezli. Moja ideja je bila da prelazimo 18km, međutim vođe ekspedicije iz svog iskustva nam je ipak odredio da to bude 15km, mnogo je zdravije, manje ćemo se naprezati i sigurnije je. Tako da je prognoza, ukoliko se vreme ne promeni, da ćemo za 6 dana biti na Južnom polu.

Svi se dobro osećamo, dobra je atmosfera u ekipi, ikao smo svi pod velikim psiho-fizičkim naporom.

Danas bi trebao da je 10. Januar, juče je bila slava sv.Stefan, zaboravio sam da čestitam slavu i protekle Božićne praznike, ali ovde se izgubi orijentacija o vremenu, koji je dan i koliko ima sati.

Sve vas pozdravaljam
Dragan”

Dragan se redovno javljao tokom pohoda na Antarktik:

“Juče smo prešli 18,6km. Više nego što smo planirali. Prvobitan plan je bio da ne bi trebali preći više od 15km dnevno, ali kako je cela ekipa u odličnoj formi odlučili smo da ipak prelazimo oko 18km dnevno. Što bi značilo da do Južnog pola stižemo u rekordnom roku.

Sinoć, tj. juče kada smo završili deonicu vreme se naglo pogoršalo. Počela je jaka mećava i temperatura je drastično pala (nismo izmerili). Žurili smo da se što pre uvučemo u vreće i zagrejemo. Kada smo se probudili sačekalo nas je vedro nebo.

I dalje nam problem zadaje znojenje, jer ukoliko se slabije obučemo hladno je, a ukoliko se malo više obučemo brzo se oznojimo. Na ovim temperaturama mokra odeća se vrlo brzo zaledi, što nije ni malo prijatno. Tako da sve vreme pokušavamo da pronađemo neki balans u oblačenju.
Toliko za danas, sve vas pozdravljam
Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – Antarktik još 54 km

Dragan Jovović, vlasnik hotela “Mount” na Kopaoniku još je bliži svom cilju – osvajanju Antarktika na skijama. Pojavili su se i prvi problemi ali sve je u redu:

“Juče sam imao jedno neprijatno iznenađenje, kamera i fotoaparat su prestali sa radom.

Međutim, juče smo svi videli grupu od 6 ljudi koji su išli, kao i mi, prema Južnom polu. Ovo je za nas bilo posebno uduševljenje, jer videti ovde živog čoveka je velika retkost. Oni nisu iz naše ekspedicije, ne znam ko su, videli smo ih samo da prolaze. Išli su jedno vreme paralelno sa nama, ali smo ih zatim izgubili iz vida.

Dan nam je protekao relativno mirno, sve do jedno 3 sata popodne (po čileanskom vremenu). Tada je počela veoma snažna oluja. Međutim, kako smo mi zacrtali da svakog dana pređemo po 18 km, poslednjih 3,5 km nam je bilo izuzeto teško. Vetar je bio stvarno jak, duvao je sa prednje strane, što nam je usporavalo kretanje. A u trenutku, pošto se ovde vreme menja iz trenutka u trenutak, kada je vetar krenuo sa bočne strane, onda smo dosta puta padali. Ja sam pao jedno 3-4 puta sigurno, usled jakih snežnih udara i vetra sa strane. U trenutku kada dođe do udara obavezno se posrne ili padne. A svako ko je skijaš zna kako je i na ravnom ustajati sa skijama, a pogotovu kada je iscrpljenost velika. Ali dobro, sve je to deo nečega što smo znali da će doći.

Uspeli smo na kraju i po tom vemenu i oluji da završimo jučerašnji dan, pređemo 18 km i podignemo šatore. Dosta je bilo teško na tom jakom vetru postaviti šatore ali smo uspeli. Pošto smo ušli u šator, zagrejali se , Dima, vođa naše ekspedicije, je počeo da priprema neku večeru i čaj, što nas je sve malo okrepilo, posle čega smo zaspali.

Ali da ne zaboravim, posle večere smo imali goste, jednog Kanađanina i jednog Engleza (oko 9 sati). Oni su već sigurno stigli do Južnog pola. Oni se kreću padobranima-zmajevima na skijama (slično sam video na Kopaoniku.) Vetar ih pokreće pomoću malog padobrana, nameste to kao jedro i idu direktno preme Južnom polu. Tako jedino ne mogu da se kreću kada je mirno vreme. Tada idu skijama normalno. A čim počne vetar, oni koriste padobran  i tako mogu da pređu po 50-70 km dnevno. S obzirom na vetar koji je noćas bio, oni su verovatno već stigli na Južni pol.

Posle toga, negde oko 21-22 h smo zaspali i evo sada smo se probudili. Oluja još uvek nije prestala, ali nije kao što je juče bila. Biće mnogo lakše za kretanje.

Sunca nema, oblačno je, nema nikakvih padavina. Čovek ima utisak da pada sneg, a u stvari to vetar samo raznosi ovaj postojeći sneg.

Ono što nam je najveći problem, ili bar meni, to je nedostatak vode. Ovde vode ima i mi je pijemo, ali to nije zdrava voda. To je kao destilovana voda. Stavljamo u nju zaslađivače, vitamine i minerale, ali to je daleko od one prave vode. Stalno mi je pred očima obična flaša gazirane Vrnjci vode.

Za nekih pola sata krećemo. Ostaje nam još danas, sutra, i ukoliko budemo išli po 18 km, mi bi trebalo prekosutra uveče da stignemo.

Toliko za ovo javljanje. Pozdravljam vam sve, i što se mene tiče, pokušaću da stignem do cilja.
Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – Antarktik još 39 km

“Jučerašnji dan je protekao relativno mirno. Bez nekih neočekivanih stvari. Međutim, prešli smo svega 15 km. Ovog puta umor je počeo da nas savladava. Noge nas polako izdaju. Sada je sigurno da će nam trebati više od dva dana do Južnog pola.

Vetar je i juče duvao skoro sve vreme. U trenucima je duvao sa strane, tako da sam ponovo pao nekoliko puta.

Ponekad naiđe prejaka oluja, mi u tom trenutku stanemo, okrenemo leđa vetru i sačekamo da prođe. To ne traje previše dugo, jer kako se iznenada prejak vetar pojavio tako iznenada i nestaje.

Juče smo se setili priče koju nam je vođa pričao na pripremnom sastanku. Objašnjavao nam je da zadnja 2-3 dana, kada umor i iscrpljenost organizma budu veliki, često dolazi do pojave halucinacija.  Beskrajno belilo i monotonost utiču da se čoveku priviđaju razne stvari: avion koji nisko leti, saonice sa psima, motorne sanke… Nikom od nas se to još nije desilo, ali smo se šalili da bar vidimo nekog pri halucinaciji kad već stvarno nema nikog.

Svi smo psiho-fizički dobro. Jesmo umorni, ali smo dobro.

Kako se približavamo Južnom polu, vreme je sve lošije i lošije, ali ne zbog nekog uticaja pola već se generalno vreme pokvarilo. Kad smo ustali bilo je sunčano, evo već sada su oblaci prekrili Sunce i temperatura je odmah pala za oko 15 stepeni.

Toliko za danas, pozdravljam vas sve,
Dragan“

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – Antarktik, loše vreme (preko -60°C)

“Samo da vam potvrdim da nigde ne mrdamo. Ne možemo po ovakvom vremenu da se krećemo.
Oluja je sve gora i gora. Hrane imamo još, ne previše, ali imamo.
Još uvek imam baterije. Spoljna temperatura je mnogo nisko pala, preko -60°C. Obukli smo se i uvukli u vreće. Šator dobro stoji i za sada mu vetar ne može ništa.
Ostajemo ovde do daljnjeg
Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – Antarktik još 25 km

“Nismo sigurni šta će se desiti sa ekspedicijom, vreme je mnogo loše. Za sada ne možemo nastaviti. Mi sigurno nismo stigli do ovde da bi se tako lako predali. Vođa ekpedicije je obavio konsultacije i ostavljeno je njemu samom da odluči šta dalje da radi.

Juče nam je isto bio loš dan, bila je potpuna magla, tako da smo mnogo lutali. Uhvatimo pravac po GPS-u, ali za 50-100 metara već se pomerimo levo-desno. Juće smo prešli preko 20 km, ali samo 14 km se približili Južnom polu, tako da je ostalo još 25 km.

Za sada smo još uvek pod šatorima, nećemo polaziti, čekaćemo kakav će dan da bude. Ako bude ovakvo vreme naredna dva-tri dana cela ekspedicija dolazi u pitanje. Uglavnom, nećemo rizikovati, nećemo ići po ovakvom nevremenu, životi su nam preči od svega.

Što se vremena tiče to se nikada ne zna, može ovako da potraje narednih nekoliko dana, a može i svakog trenutka granuti Sunce.

Toliko za sada, štedeću bateriju, jer nema Sunca da se ponovo napuni
Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – Antarktik još 9 km

Dragan Jovović je na korak do cilja, da osvoji Antarktik na skijama. Još 9km do cilja. Četvorica hrabrih alpinista, Srbin iz Kragujevca, Dragan Jovović i tri Rusa – Vladimir Pankratenko, Aleks Abramov i Dimitrij Koznikov večeras između 19:30 i 21:00 konačno na cilju. POBEDA!

“Definitivno za mene su Rusi vrlo čudan narod kada je hrabrost u pitanju. Ranije sam dosta slušao o njima, o njihovoj hrabrosti kroz istoriju, na sremskom frontu, u ratu. Na frontu ono što je znalo da ih podigne i pokrene u juriš bila je vodka i rakija.

Međutim juče nije bilo ni vodke ni rakije. Po najvećem nevremenu, negde oko 10-11 uveče  po našem vremenu, vođa ekspedicije je doneo odluku da pođemo. Vreme je bilo dosta loše, vođa je spavao i u jednom trenutku je rekao – krećemo, pakujemo se. Svi smo se pogledali i u tom trenutku je takva odluka bila više nego hrabra. Mislio sam da ćemo ići jedno sat-dva da se primaknemo neki kilometar koliko možemo i da se odmah ponovo ulogorujemo.

Ta dva sata su bila izuzetno teška, oluja je bila dosta jaka, ali bila je jaka samo sa leve strane, što je mnogo lakše nego da duva čas sa jedne, čas sa druge strane. U iščekivanju da će tih dva sata proći, nisam mogao da se ne setim Žarka Lauševića, s tim što bi u ovom trenutku bilo “Dan prođe, sat nikako”.

Ali sreća prati hrabre i Bog nas je pogledao, nebo se otvorilo, što ovde nije nikavo iznenađenje, jer vreme zna da se menja iz trenutka u trenutak. Narednih 6 sati smo se približavali Južnom polu, sve do nekih 4 –  4:30 ujutru po našem vremenu i primakli smo se Južnom polu na 9 km. Tu smo razapeli šatore, zaspali i upravo se probudili, doručkujemo i za nekih sat vremena krećemo.

Očekujemo da ćemo u periodu od 19:30 do 21:00 po srpskom vremenu biti na Južnom polu.

Pozdrav do sledećeg javljanja sa Južnog pola
Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – osvojen Antarktik skijama

ANTARKTIK JE OSVOJEN! SRBIJA DO ANTARKTIKA!

Četvorica hrabrih alpinista, Srbin iz Kragujevca, Dragan Jovović i tri Rusa – Vladimir Pankratenko, Aleks Abramov i Dimitrij Koznikov koji su krenuli 01.01.2012. u pohod osvajanja Južnog pola(Antarktika) skijama – USPELI SU! NADMAŠILI SU SEBE! POBEDILI SU I OSVOJILI ANTARKTIK! ZA SVE NAS KOJI SMO IH BODRILI.
Dragan Jovović je ostvario istorijski podvig i postao prvi Srbin koji je osvojio Južni pol – Antarktik, skijama.
Pročitajte šta je Dragan napisao u svom dnevniku za danas, na cilju, osvajajući Antarktik:

 “Antarktik – stigli smo (Južni pol)
Stigli smo u 21:30 po srpskom vremenu.
Danas je proteklo sve kako je i bilo planirano. Bez ikakvih problema. Ovde ćemo biti duže vreme.
Signal je dosta loš, nadam se da će se popraviti, da barem sutra pošaljem jedan opširan izveštaj.
Sve vas puno pozdravljam i zahvaljujem na podršci koju ste mi pružili.
Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – na Antarktiku

“Prvo da se svima zahvalim na čestitkama i podršci koju ste mi pružili.
Sinoć smo u 21:30, po srpskom vremenu došli na Južni pol. Bili smo vidno iscrpljeni zbog lošeg vremena koje nas je pratilo poslednjih nekoliko dana, izgladneli. Po dolasku su nas odmah uveli u topli šator, dobili smo topli čaj, toplu hranu. Odmah zatim smo obišli muzej koji ima fotografije od prvog osvajanja Južnog pola do danas.

Ovde se nalazi veliki meteorološki objekat – istraživačka stanica koji ima oko 15-20.000 kvadrata i tu radi oko 150 ljudi u fantastičnim uslovima. Mislim da je ovo međunarodna stanica, ali Amerikanci imaju najviše udela. Napravio sam dosta slika ovog impozantnog objekta. Posle obilaska smo otišli na spavanje.

Ovde su inače veoma stroge procedure, ne može da se kreće gde želiš. Do same tačke Južnog pola, gde se nalazi ogledalo – lopta, ćemo formalno tek kasnije otići. Gde ćemo moći da se fotografišemo, postavimo zastave Srbije, Rusije i sponzora.

Mi smo hteli odmah po dolasku da idemo do te tačke, međutim uveli su nas u šatore i upoznali sa procedurom.

Sutra se vraćamo avionom za Patriot Hills, a negde 18-19 januara za Čile (Punta Arenas). Takav je plan, ali zavisiće od vremenskih prilika i uslova kada može da poleti avion.

Inače, agencija preko koje smo došli, godišnje dovede oko 1000 ljudi na Antarktik. Uglavnom ljudi dođu na početak, blizu obale, smeste se u tople šatore, slobodno vreme provode u okolini. Druga grupa se uputi na obližnja brda, treća avionom dođe do samog Južnog pola. Tu provedu 5-6 dana, fotografišu se, šetaju i čim bude hladno vraćaju se u toplo. Postoji i najekstremnija grupa koju izbace iz aviona, pa teraj sam koliko možeš. Takva je bila i ova naša.

Provobitan plan je bio da budu tri ekspedicije, jedna kanadska i jedna japanska. Međutim, kako većina ljudi tek po dolasku vidi sa kakvim izazovom se suočava brzo odustaju. A kada bar jedan član odustane, cela ekspedicija dolazi u pitanje. Tako da je jedino ostala naša ekspedicija tj. tri rusa i jedan srbin. Prethodnih mesec dana je takođe bila samo jedna ruska ekspedicija.

Snašao sam se za nove baterije, tako da sam načinio dosta snimaka. Čim budem imao tehničke uslove, što će biti tek kada dođem u Čile, postaviću neku fotografiju.

Sve vas puno pozdravaljam i još jednom zahvaljujem na podršci
Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – do Antarktika i nazad

“Juče oko ponoći je bila zvanična proslava 100 godina od kada je Robert Skot stigao na Južni pol, bilo je nekih 30-40 ljudi koju su to obeležili. Ja nisam išao, spavao sam. Nije me nešto posebno interesovalo.

Da podsetim Roald Amundsen je prvi došao do Južnog pola mesec dana pre Skota. Ali ovde svako obeležje nosi njihov zajednički naziv.

Živo me zanima da li neko pamti ko je drugi osvojio Ameriku posle Kolumba. Sigurno nije neki Englez. Jer da Skot nije bio Englez siguran sam da ga niko nikada ne bi pominjao. Nešto se pitam da je kojim čudom neki Srbin bio drugi, a Englez treći, onda bi se slavili prvi i treći.

Juče smo ustali u 6 sati, spakovali šatore, opremi i sve svoje stvari i već u 7 bili spremni za povratak. Međutim s obzirom da je bilo loše vreme pre ulaska u avion traženo je od nas da potpišemo izjavu da letimo na sopstvenu odgovornost, jer je vreme loše i let će biti rizičan. A s obzirom da sam pre same ekspedicije potpisao već brdo papira kojim sam preuzimam odgovornost za sve, ovo sam potpisao bez prevelikog razmišljanja.

Avion je poleteo u 10, to je mali avion, koji da bi došao do Patriot Hillsa mora da na pola puta dopuni gorivo. Na pola puta je improvizovana pista, više neka ravnica koja ima jedna solarna antena na solarni punjač i pored piste se ukopani u snegu nalaze burad sa kerozinom. Ručnom pumpom, koja se pali kao motornu testeru je pretočeno gorivo iz 6 buradi. Trajalo je jedno desetak minuta. I da nije bila pri kraju izuzetno jaka turbulencija let bi bio totalno monoton. Turbulencije su bile dosta jake, avion se tresao, naginjao pod uglom od 45 stepeni. Ova ekipa koja je sa mnom ona živi za takvom vrstom avanture i jedva čeka neki sličan događaj. Na sletanju zbog jakog vetra koji je duvao avion se naglo zaustavio.

Po dolasku smo otišli u jedan veliki šator, nalik na naše vojničke šatore, samo mnogo veći. U šatoru su se nalazili svi ostali učesnici koji su došli na Antarktik pre ove agencije i neočekivano smo po ulasku dobili veliki aplauz. Pošto smo mi bili jedina ekspedicija koja je išla tu najekstremniju varijantu skijama. Glavni organizator celokupnih aktivnosti američke agencije nas je pozdravio održao govor i svakog predstavio. Mada kada je rekao Dragan Jovović – Serbia, svi su se nešto uskomešali i zbunili, ne znam šta su mislili i zato je to tako bilo. Zatim je otvorena jedna flaša šampanjca da se proslavi.
Jeli smo, raspakovali opremu, šatore i sl. i ponovo smo se vratili da jedemo.
Ručali smo jednom, drugi put, večerali i sada se vraćamo da jedemo. Sećam se kada smo se vraćali sa Akonkagve, otišli smo u jedan restoran u koji se samo plaća ulaz (nekih 5$) ne sećam se baš tačno, ali znam da je bilo jeftino. Vlasnik nije mogao da nas istera koliko smo hrane pojeli. Ako bih uporedio ovu ekspediciju sa usponom na Akonkagvu, moram reči da je ovo dosta napornije. Verovatno što nas je ove godine pratilo loše vreme, za razliku od prošle godine kada su uslovi bili idealni.

Kada ćemo nastaviti put ne znam, da li danas ili sutra to se još uve ne zna. Već mi je rezervisan let za povratak iz Punta Arenasa u petak ujutru. I ako sve bude u redu u subotu popodne bi trebao da budem u Beograd. Najavljena je konferencija za štampu na aerodromu koju ćemo držati zajedno sa Draganom Jaćimovićem. U koliko će to tačno sati biti ne znam, ali u toku sutrašnjeg dana znaće se preciznije.

Javiću se sutra da kratko potvrdim kada krećemo ka Punta Arenasu.

Pozdrav za sve
Dragan”

Dragan Jovović (Kopaonik “Mount”) – povratak sa Antarktika
Po povratku u Srbiju i rodni Kragujevac Draganu Jovoviću je priređen svečani doček što je zabeleženo na sajtu kragujevac.co.rs

„Posle osvajanja Južnog pola kačim alpinističke cipele o klin, bar kada su u pitanju ekstremne ekspedicije. Od sada mogu samo da šetam po brdima. I verujte mi, da sam pre polaska znao kako je na Antarktiku, ne bih išao“, izjavio je kragujevački biznismen i alpinista Dragan Jovović po večerašnjem dolasku u Kragujevac, gde ga je ispred zgrade lokalne samouprave dočekalo nekoliko stotina građana, odajući mu tako priznanje za nesvakidašnji uspeh koji je postigao prošle nedelje, kada je kao prvi Srbin osvojio najjužniju tačku Zemlje.

Jovovića je pored porodice, rodbine, brojnih pirjatelja, saradnika i ostalih koji su došli da ga pozdrave, dočekao i gradonačelnik Kragujevca.

„Gradonačelniče, obaveštavam te da su se u nedelju, 15. januara, u 16 časova i 53 minuta, na Južnom polu, prvi put u istoriji zaviorile zastave Srbije i Kragujevca“, kao u vojsci podneo je Jovović raport Veroljubu Stevanoviću, predajući mu zastavu Kragujevca.

Svi okupljeni potom su se preselili u svečani salon zgrade lokalne samouprave, gde je priređena konferencija za novinare.

„Za ovakav nesvakidašnji poduhvat , osim odlične fizičke spremnosti, iznad svega je potrebno upornosti i hrabrosti. Čestitam Draganu Jovoviću na podvigu i zahvaljujem mu se što je doprineo da se za ime Kragujevca opet čuje svuda u svetu“, izjavio je Veroljub Stevanović.

Zahvaljujući se na spektakularnom dočeku u Kragujevcu, koji, kako kaže, nije očekivao, Jovović je istakao da je ekspedicija na Južni pol, u koju je, da podsetimo, otišao sa tri Rusa, mnogo surovija nego što je i mogao da pretpostavi.

„Ja jesam bio odlično fizički pripremljen, ali, za razliku od Rusa koji su na Antarktik stigli sa visokih planina i iz područja sa jako niskom temperaturom, nisam se najbolje aklimatizovao, tako da su mi prva tri dana ekspedicije izuzetno teško pala. Zaostajao sam za ostalima, ali je u takvim uslovima solidarnost jedna od najboljih osobina alpinista, pa su mi kolege iz tima pomogle tako što su deo moje opreme, teške 50 kilograma, raspodelile na svoje sanke. Ipak, posle tog kritičnog perioda sam se svakim danom osećao sve bolje i bolje“, naveo je Jovović.

Dočaravajući ekstremne uslove sa Antarktika, Jovović prenosi da je bio svedok snežnih oluja koje je pre toga samo gledao na filmu i da je osećaj jeziv, jer ubitačan vetar baca, a posle je teško na skijama ustati i čvrsto stati na noge.

Ističući da su ostali momci iz tima bili izuzetni, da je vođa ekspedicije, iako ima samo 30 godina, veroma iskusan, Jovović kaže da se u takvim ekstremnim uslovima čak i on u jednom trenutku „pogubio“.

„Ni danas ne znam šta mu se desilo. Verovatno je došlo do nekakvog pomračenja svesti usled napora, tek jednog dana smo mnogo lutali, on nije mogao ispravno da prati pravac, uprkos tome što je imao GPS koji nas je navodio tačno gde treba da idemo. Na sve to, počele su užasne snežne oluje, pa su nas iz glavnog operativnog centra kontaktirali i pitali da li treba da šalju avion po nas. Vođa nas je, svakog ponaosob, pitao da li želimo da odustanemo. Ja sam rekao da neću, jer mi ne pada na pamet da dogodine ponovo dolazim“, šaljivo je ispričao Jovović, nasmejavši sve okupljene.

Kaže da nije imao halucinacije, iako je to česta pojava kako se sve više prilazi Južnom polu. Oni koji su već imali takvo iskustvo, ispričali su mu da se onima koji haluciniraju najčešće priviđa da neko prolazi sankama.

„Ja sam čak i čeznuo da imam takvu halucinaciju, samo da vidim nekog da ima pored nas, makar to bilo nestvarno“, opet je Jovović izazvao smeh novinara i ostalih prisutnih.

Jovović i tri Rusa su tada zaista bili jedini na putu za Južni pol. On kaže da mnogi dođu „turistički“ – avionom sve do samog Južnog pola, ali su Jovović i njegovi saputnici jedini u tom periodu na skijama prelazili 106 kilometara od tačke na koju su se spustili avionom, pa do odredišta.

„Cilj sam ostvario. Naše zastave su se tamo prvi put našle“, zaključio je Jovović, koji je tokom ekspedicije izgubio oko 15 kilograma.

Autentični zapisi sa ovog istorijskog pohoda na Antarktik mogli su se tada pročitati u dnevniku Južni pol 2012. skijama koji je pisao Dragan Jovović na sajtu www.juznipol2012.com.